|
REALNOST ISPUNJENA BOJOM
Davne 1918. godine Alvin Langdon Koburn, ubeđeni modernista, izjavio je da je kamera instrument brzog viđenja. Ovo je bio svojevrstan odjek futurističke apoteoze mašina i brzine. Kult budućnosti i sve bržeg viđenja (možda suviše brzog - Cartier-Bresson) u sprezi sa neodoljivim i nezadrživim razvojem svih tehnologija stvara podsvesnu čežnju za čistom i zanatskom osnovom kvaliteta ručne izrade kada su fotografije sobom nosile i svojevrsnu auru autora. Istorija nas uporno gura ka rubu realističkog doba a fotografi, iako žele da naprave taj sudbonosni skok, ostaju na sigurnom tlu gde imaju kontrolu neočekivanog i stidljivo pokušavaju da kroz evoluciju medijuma ponovo pronađu fotografiju. Josip Šarić se sa fotoaparatom druži
dugi niz godina, ali izgleda da je upravo on jedan od onih koji su svoj
fotografski razvoj neraskidivo vezali za digitalnu tehnologiju. Ipak,
iako su mogućnosti novih tehnologija nesagledivo velike on svoje motive
uporno pretražuje i sagledava iznova i iznova dok ne oseti približavanje
onog sudbonosnog trenutka kada jedan pokret prsta zaustavlja trenutak
i pretvara ga u večnost. Nema rafalnog snimanja, besomučnog upoređivanja
koji je snimak bolji i arhiviranja gomila skoro identičnih fotografija.
Jedan pritisak na okidač - jedna dobra fotografija. U njegovom slučaju
ta bojama ispunjena realnost postaje delić velike lične slagalice koju
popunjava snimak po snimak - opet polako i bez ikakve žurbe. Sve je
podređeno boji koju koristi kao osnov u procesu odvajanja lične realnosti
od realnosti prostora koji ga okružuje i koji svi mi vidimo. Iako je
uobičajeni proces sagledavanja potpuno suprotan, jer svi obraćamo pažnju
prvo na predmete dok su boje uobičajeni deo našeg okruženja, Josip Šarić
uspeva da zaobiđe čak i onu nemilosrdnost realnosti koju bi po pravilu
kolor fotografije trebalo da imaju. Svesnim manipulisanjem svim fotografskim
mogućnostima: kadrom, ekspozicijom ali i mogućnošću da boje naknadno
koriguje i prilagodi viziji (koja ga je i navela da pritisne okidač)
Josip stvara fotografije koje plene smirenošću sadržaja koji je neodvojivo
spojen sa likovnim atributima. Na taj način on neprimetno pojačava efekat
realnosti koji koristi kao svoje lično narativno sredstvo. Svaka od
fotografija predstavlja mali esej, jednu od onih nebrojenih kratkih
priča koje se dešavaju svuda i svakog trena, a samo oni posvećeni uspevaju
da ih prepoznaju i snime. Čini mi se da ta težnja da se nešto trajno
sačuva ima neraskidivu vezu i sa poslom kojim se Josip Šarić bavi. Arheolog
i ne može biti drugaciji: smiren, temeljan i uvek spreman da u istom
trenutku sagleda i detalj i celinu kojoj deo pripada. I da mu, u svesnom
i skoro utopijskom pokušaju da kroz nove tehnologije sačuva i dah prošlosti,
preda deo svoje aure.
Milan Živković - "REFOTO", magazin za kulturu fotografije, br. 35, jun 2006.
U POTRAZI ZA SOBOM Pušta da prizor govori, ne upada mu u reč. Da diše sobom i svojom poetikom. Kamen, bilje, boje, predeli, ljudi i njihove (ne)obične situacije, gradske fasade, svitanja i sutoni, zapretene kompozicije koje se pred nama same otkrivaju, isečci koji nas pozivaju na usredsređenje i kažu više nego rasplinuta celina. Pažljivo gleda, pažljivo sluša, radoznao i zapitan. Nema tu ni trunke nehaja: analitičan je i spreman da brzo reaguje. Poneki promašaj je moguć, ali ga ne nosi kao ožiljak.
e-mail: Dr Josip Šarić |
The contents of this site are under Copyright of the author. You cannot reproduce or diffuse its contents, even partial, without authorization. |