REALNOST ISPUNJENA BOJOM

Napredak i razvoj digitalne tehnologije ne nosi uvek samo zlo kako ga oni, koji u nozdrvama još osećaju miris filmske emulzije, često karakterišu. Razvoj fotografske tehnologije ne samo da uvećava moć fotoaparata već potencira i one odbačene ili malo korišćene mogućnosti medijuma.

Davne 1918. godine Alvin Langdon Koburn, ubeđeni modernista, izjavio je da je kamera instrument brzog viđenja. Ovo je bio svojevrstan odjek futurističke apoteoze mašina i brzine. Kult budućnosti i sve bržeg viđenja (možda suviše brzog - Cartier-Bresson) u sprezi sa neodoljivim i nezadrživim razvojem svih tehnologija stvara podsvesnu čežnju za čistom i zanatskom osnovom kvaliteta ručne izrade kada su fotografije sobom nosile i svojevrsnu auru autora. Istorija nas uporno gura ka rubu realističkog doba a fotografi, iako žele da naprave taj sudbonosni skok, ostaju na sigurnom tlu gde imaju kontrolu neočekivanog i stidljivo pokušavaju da kroz evoluciju medijuma ponovo pronađu fotografiju.

Josip Šarić se sa fotoaparatom druži dugi niz godina, ali izgleda da je upravo on jedan od onih koji su svoj fotografski razvoj neraskidivo vezali za digitalnu tehnologiju. Ipak, iako su mogućnosti novih tehnologija nesagledivo velike on svoje motive uporno pretražuje i sagledava iznova i iznova dok ne oseti približavanje onog sudbonosnog trenutka kada jedan pokret prsta zaustavlja trenutak i pretvara ga u večnost. Nema rafalnog snimanja, besomučnog upoređivanja koji je snimak bolji i arhiviranja gomila skoro identičnih fotografija. Jedan pritisak na okidač - jedna dobra fotografija. U njegovom slučaju ta bojama ispunjena realnost postaje delić velike lične slagalice koju popunjava snimak po snimak - opet polako i bez ikakve žurbe. Sve je podređeno boji koju koristi kao osnov u procesu odvajanja lične realnosti od realnosti prostora koji ga okružuje i koji svi mi vidimo. Iako je uobičajeni proces sagledavanja potpuno suprotan, jer svi obraćamo pažnju prvo na predmete dok su boje uobičajeni deo našeg okruženja, Josip Šarić uspeva da zaobiđe čak i onu nemilosrdnost realnosti koju bi po pravilu kolor fotografije trebalo da imaju. Svesnim manipulisanjem svim fotografskim mogućnostima: kadrom, ekspozicijom ali i mogućnošću da boje naknadno koriguje i prilagodi viziji (koja ga je i navela da pritisne okidač) Josip stvara fotografije koje plene smirenošću sadržaja koji je neodvojivo spojen sa likovnim atributima. Na taj način on neprimetno pojačava efekat realnosti koji koristi kao svoje lično narativno sredstvo. Svaka od fotografija predstavlja mali esej, jednu od onih nebrojenih kratkih priča koje se dešavaju svuda i svakog trena, a samo oni posvećeni uspevaju da ih prepoznaju i snime. Čini mi se da ta težnja da se nešto trajno sačuva ima neraskidivu vezu i sa poslom kojim se Josip Šarić bavi. Arheolog i ne može biti drugaciji: smiren, temeljan i uvek spreman da u istom trenutku sagleda i detalj i celinu kojoj deo pripada. I da mu, u svesnom i skoro utopijskom pokušaju da kroz nove tehnologije sačuva i dah prošlosti, preda deo svoje aure.

Milan Živković - "REFOTO", magazin za kulturu fotografije, br. 35, jun 2006.

 

U POTRAZI ZA SOBOM

Pušta da prizor govori, ne upada mu u reč. Da diše sobom i svojom poetikom. Kamen, bilje, boje, predeli, ljudi i njihove (ne)obične situacije, gradske fasade, svitanja i sutoni, zapretene kompozicije koje se pred nama same otkrivaju, isečci koji nas pozivaju na usredsređenje i kažu više nego rasplinuta celina. Pažljivo gleda, pažljivo sluša, radoznao i zapitan. Nema tu ni trunke nehaja: analitičan je i spreman da brzo reaguje. Poneki promašaj je moguć, ali ga ne nosi kao ožiljak.

Josip Šarić (Zemun, 1957) diplomirao je, magistrirao i doktorirao arheologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Zaposlen je u Arheološkom institutu kao viši naučni saradnik. Radio na mnogim arheološkim lokalitetima. Veliki putnik. Fotografijom se, uz duže i kraće pauze, bavi od osnovne škole. U kontinuitetu od 2004. Počeo je na "Altixu", stigao do današnjih "Canona EOS 40D", "Nikona D3100" i "Canona 7D Mk2".

Ima izoštren osećaj za kolorit, kompoziciju i detalj. Za unutrašnju dramaturgiju i narativ slike. Estetiku i kompoziciju fotografije, kaže, sami stvaraju priroda, ljudi i njihovi tragovi. Autorska intervencija treba da bude minimalna: povremena korekcija ekspozicije i polarizacioni filter.

Fotografije je objavljivao u časopisima DigitalFoto, ReFoto, New Review, Otvoreno more, World of Photography, Nacionalna revija... Izlagao na međunarodnim salonima fotografije u Nišu, Zaječaru, Sarajevu... Osvojio više nagrada na uglednim konkursima (Vikimedija, Nacionalna geografija, "Panasonic", "Na dlanu"...).

I danas, posle svega, zna da je fotografija u zoni terra incognita. Fotograf i posmatrač traže svoj put kroz nju, u potrazi za sopstvenim bićem.

Branislav Matić, "Srbija - nacionalna revija", br. 62, jun 2017.

 

e-mail: Dr Josip Šarić